fraktali metaznanja

Infostan :: birokratija iz strasti ili iz nehata?

2009-03-31T19:27:00.010+02:00

Kažu da je Gradonačelnik beograda je potpisao ukaz o oprostu jednog dela grehova beogradjana, ali se gužva koju je napravio Infostan ovim kaubojskim uterivanjem dugova ne stišava, nego se izgleda tek zahuktava. I pored pokušaja Gradskih Otaca da smire pobunjenu raju obećanjem da će oprost greha dobiti u pismenoj formi na kućnu adresu svakog grešnika, ljudi i dalje tumaraju od institucije do institucije celo jutro, beli dan do podne pokušavajući da razreše ovu jednačinu sa bar pet nepoznatih, a bez sistema. Zaobilaze Infostan da ih ne remete, ali zato pohode jedan po jedan sud, da bi se kraju zaglavili u redovima u Četvrtom opštinskom sudu kao nadležnom za sva izvršenja. Adresa je ispravna, samo ne znam šta oni tamo uopšte traže. Ako je neko rešenje o izvršenju doneto, trebalo je da im bude uručeno. Ako nije doneto, u sudu neće saznati da nije. Tako se većina kući vraća neobavljenog posla i njihov gnev i uvredjenost sve više rastu.

Malo računanja uvek je korisno za jasnije sagledavanje situacije, pa ću pokušati da okvirno izračunam štetu koju je Infostan naneo gradjanima ovim svojim kaubojskim pecanjem. Ovaj put neću o šteti u novcu, o tome možda neki drugi put, nego samo onoj koja je nastala zbog uludo utrošenog dragocenog vremena, jedinog neobnovljivog resursa.

U medijima je objavljeno da je uplatnice primilo više od 200.000 domaćinstava u beogradu. Ako u domaćinstvu ima u proseku 3 člana i ako je svaki od njih u proseku izgubio makar po 1 (jedan) sat na razgovore, savetovanja sa susedima i prijateljima, jadanje, potragu za starim uplatnicama, čitanje informacija, traženje i iščitavanje zakona, odlazak u Infostan, razne sudove, pisanje dopisa, molbi, žalbi, pritužbi, onda ispada da je svako domaćinstvo potrošilo najmanje 3 sata. To znači da je u beogradu potrošeno

200.000 targetiranih domaćinstava x 3 sata = 600.000 sati

I da muka bude još veća, to nisu obični sati, nego najčešće radni, ili bar aktivni sati, jer većina institucija stranke ne prima ni predveče ni noću, nego samo izmedju 08-15 sati.

Ako sad ove utrošene sate pretvorimo u radne dane dobijemo:

600.000 sati : 8 radnih sati = 75.000 radnih dana

75.000 radnih dana : 280 radnih dana u godini = 268 godina

Dakle, Infostan je jednim glupim postupkom utrošio 268 godina, više od dva i po veka gradjana beograda. Ko zna šta bi sve ljudi pametno i korisno uradili, smislili, naučili, doživeli da im ovo vreme nije oteto!

To je jedan aspekt.

Drugi su ljudska prava. Gradska Vlast već danima krši jedan po jedan član zakona, pokušava na prevaru da naplati ono što ne može, zaračunava kamatu na kamatu, zaludjuje i obmanjuje gradjane, ne daje im nikakve informacije o njihovim dugovima, onda im oprašta nezakonito zaračunate kamate i nepostojeće sudske troškove, a na sve to ne reaguju ni tužilaštvo, ni ministarstva, ni premijer, ni predsednik, ni skupština. Ne znam kako će se sve ovo završiti, ali kako god da se završi, sigurno neće proći bez krupnih političkih posledica.

Videla sam cica-macu!

2009-03-28T09:48:00.011+01:00

http://www.youtube.com/watch?v=EnlKToFSOsY&faeture

Šalim se. Nisam videla lice baš onog ko je doneo odluku o naplati dugovanja Infostanu od 1999., ali sam čula deo intervjua predsednika Beogradske skupštine na Studiju B u kom je on objavio kobajagi velikodušnu ponudu Grada Beograda gradjanima da plate glavnicu dugova do kraja aprila, a grad će se odreći kamata i sudskih troškova.

E, neću tako! Suština ovog problema time nije ni okrznuta, jer Grad i dalje zadržava za sebe ugodnu poziciju da traži od nas koliko mu padne na pamet unazad koliko hoće, da nas nervira, zavrće nam uši, troši naše vreme i energiju, a što je najvažnije, većina gradjana nije sačuvala priznanice za više od 2-3 godine. Zato je ishod toliko predvidljiv da sve to zajedno nema nikakve draži ni izazova.

Da bismo uneli malo živosti u ovu monotonu igru i učinili je uzbudljivom za obe strane predlažem da uvedemo pravilo:

'Ajde da uvek kad Infostan traži da platimo neki dug stariji od godinu dana a mi nemamo priznanicu - ništa, mi platimo i ćutimo. Ali ako pokažemo priznanicu Infostan nama isplati onoliko koliko su nam neopravdano tražili.

Važi?

D(r)ugovi

2009-03-24T10:47:00.007+01:00

Pre par dana dobijem nešto od Infostana. Jutros tek otvorim koverat i... imam šta i da vidim:
unutra obračun mojih navodnih dugovanja tamo njima od 1999. do 31. 12.2008. Šokirala sam se Ne zbog iznosa, suma nije velika. Takoreći skromna. Ali kad sam videla godinu 1999... Da ne poveruješ! Zašto baš 1999? Zašto ne 1959. ili 1899? Po istoj logici mogla je to da bude bilo koja godina od nastanka sveta pa do danas. Možda oni tamo misle da ćemo pomisliti da ta dugovanja zastarevaju za 10 godina. Ili ne postizavaju, pa su morali da ostave za kasnije sva naša dugovanja od pre 1999, a kad naplate ovo i ako sve prodje u redu, onda će da zaredjaju deceniju po deceniju unazad, sve tamo do prvobitnog greha! Strašno!

A Zakon o obligacionim odnosima? A predizborna obećanja i dodvoravanja? A obaveza državne i lokalnih vlasti pred gradjanima? A pravna država i slične trice i kučine? A zabrana zloupotrebe monopolskog položaja? A obnova univerzalnih vrednosti kao npr. poštenje? Očigledno njih tamo ništa od toga ne zanima. Samo pare. Uostalom, zašto bi, kad je prema najnovijim istraživanjima u Srbiji više od 50% funkcionalno nepismenih, a nepismeni ne čitaju ništa, ponajmanje zakone i oni mogu da im (nam) podvaljuju kako hoće. Utoliko pre što drže i pogaču i nož.

Tako revoltirana odem do Infostana da vidim odakle to moje dugovanje tamo njima. Posle dugog, dugog kopanja po tamo njihovoj bazi podataka o nama, njihovim ovcama za šišanje, službenica mi kaže nekako neodlučno i skoro stidljivo (već odavno sam tamo kod njih na zlu glasu, jer bezobrazno uporno pružam otpor pljačkanju) : "Ne vidim tačno, ali to je izgleda nešto iz 2001." (!?! Gle čuda! Ne vidi tačno, ali zato vidi da izgleda! U bazi podataka nešto izgleda!)... Pokušam da joj objasnim da nemaju pravo to da rade zbog zastare potraživanja, a ona će meni: "Ali tuženo je." Pitam kad je tuženo. Mada je to za moj slučaj nevažno, pitala sam onako, tek da vidim šta će mi odgovoriti. Ona ne zna da odgovori. Ali zato odmah prelazi u napad: "Ali vi niste platili ni za novembar i decembar 2008." Na stranu što je slagala da nisam platila ta dva meseca, ali ona je meni ovim uputila neprihvatljivu, podlu, bahatu ucenu : "Daj 'vamo te pare, gnjido, koliko god da ti sad tražimo, inače ćemo ti se nakačiti na vrat, pa ćeš platiti i kamate i sudske troškove."

Naravno, nisam platila. I potpuno sam mirna, jer sam sačuvala sve uplatnice od 1997. Ne bez razloga... Ali i bez uplatnica (ko je osim mene lud da ih toliko dugo čuva), oni po zakonu ne mogu da od ljudi naplate tako stara potraživanja.

***

Zakon o obligacionim odnosima kaže:

Član 378
(1) Zastarevaju za jednu godinu:

1) potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva;

2) potraživanje radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio-prijemnika i televizijskog prijemnika;

3) potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima;

4) potraživanje pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena.

(2) Zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene.

Potražvanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organima

Izuzeci, medju koje oni pokušavaju da se udenu:

Član 379

(1) Sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti.

(Zakon o obligacionim odnosima: http://www.bgcentar.org.yu/documents/ZOO.pdf)

Jako sam radoznala da saznam čija je ovo ideja i odluka bila. Ne zanima me mnogo ime i prezime, nego zaista imam neodoljivu potrebu da vidim kako izgleda lice toliko beskrupuloznog čoveka.

Mileta

2009-03-21T21:08:00.003+01:00

Golootočki san ili java

Autor: Vladimir Janković

Sinić, 7.12.2998. zazvonio mi je telefon. Podižem slušalicu.

- Halo, ovde je (recimo) Petrović iz Garibaldijeve ulice. Šta ćemo sa Miletom, u drastičnoj je situaciji.

Brzo razmišljam, trgnut iz udubljenosti u omiljenu TV seriju koju sam do tog trenutka gledao.

- Da li se radi o Sajiću iz Garibaldijeve ulice? - pitam ja.

Na potvrdni odgovor nastavljam:
- Bilo bi dobro da se čujemo sutra u 7:30.

Vrlo sam se zabrinuo.
- Da mu se nije nešto dogodilo? - mrmljao sam.

Supruga dobacuje:
- Da nije možda umro?

Tu noć sam probdeo do zore. Roje se misli i naviru sećanja iz daleke prošlosti.

Prvo mi proleće pred očima slika sa omladinske radne akcije. Bejah omladinac, brigadir na pruzi Brčko-Banovići. Stigla delegacija iz Opštine Voždovac da nas poseti i pohvali. Medju njima i Mileta, ratni skojevac, moj komšija sa Pašinog Brda.

Zatim gubim kontakt sa njim, jer odlazi na studije na praški konzervatorijum. Vraća se 1948. zbog rezolucije informacionog biroa. Naši tamo više nisu poželjni jer su se pokarabasili slovenski komunisti. Na jednoj strani je bio Tito, a na drugoj svi ostali slovenski komunisti. Mileta se vraća sa gomilom knjiga i... gramafonom. Nastavlja studije u zemlji i okuplja mlade iz kraja. Priredjuje nam nezaboravne seanse u svom stanu. Pred našim očima, kroz naše uši i naš mozak defiluju Betoven, Čajkovski, Korsakov... Mileta pušta ploče, zanosno govori i na svojoj violini izvodi treperave tonove velikih klasika muzike. Glas mu podrhtava, a po žicama igraju njegovi dugi prsti... koje ubrzo udbaši lome.

Ponovo smo se sreli na Golom Otoku, najvećem jugoslovenskom mučilištu. Meni su dodeljeni najteži poslovi, nošenje gromada kamena sa jednog na drugi kraj radilišta. Spao sam na tridesetak kilograma i oboleo od gnojave dezenterije. Tako iscrpljen od bolesti i torture onesvestio sam se i stropoštao u kolektivni WC, odakle su me izvadili i od izmeta oprali morskom vodom. Ležao sam u logorskoj bolnici. Mileta me je posetio i obećao da će me prebaciti u hor kojim je dirigovao, jer zbog fizičkih problema nije mogao da radi na kamenu.

I tako, stigoh ja u hor iako nisam imao sluha. Mileta je ovaj problem rešio rečima: "Pa šta ako ne umeš da pevaš? Umeš da otvaraš usta!"

Uskoro me je uključio i u dramsku sekciju, te ja tako postadoh skoro profesionalni pevač i glumac.

Znate, Mileta je na Goli Otok dospeo samo zbog svog talenta, milosrdja i svoje plemenite duše, neka vrsta Isusa biblijskog, koji se borio za unesrećene, političke kažnjenike...

Sećam se zatim jedne scene izmedju baraka. Na grubom kamenom putu stajao je Mileta sa jednim nesrećnim mladićem krastavih usana, kome je niz listove od avitaminoze curila krv. Mileta mu je govorio otprilike:

- Slušaj, ti moraš biti snažan, izdrži! Ti si u stanju da optrčiš ovaj Goli Otok kao Džesi Ovens...

Čovek je razmišljao, razmišljao i odlučio da izdrži. I zahvaljujući tome preživeo.

Da, to je bio Mileta, Isus Hristos-Golootočki.

***

Dvoržak:
http://www.youtube.com/watch?v=QJp8cRLmqb0&feature
Mendelson:
http://www.youtube.com/watch?v=p08izmpPy0s&feature
Sibelius:
http://www.youtube.com/watch?v=C4ZOjO-5Mc4&feature

Zoran Djindjić - čovek odgovornosti

2009-03-11T10:33:00.004+01:00

"Danas su mnoge stvari veoma slične ranijim prilikama - i unutrašnje podele, i nedostatak istinskog građanstva, rašireno siromaštvo, slabe institucije, sklonost populizmu. Uz jednu veliku razliku: danas je međunarodno okruženje prvi put u istoriji na strani naših ambicija. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami. Mi smo u isto vreme i problem i rešenje.

I danas je zadatak isti. Pripremiti zemlju za šanse i iskušenja novoga veka. Nadoknaditi zaostatak u odnosu na razvijenu Evropu. U vlastitom društvu stvoriti moderne ustanove i uspešnu ekonomiju.

I danas, kao pre jednog i kao pre dva veka, za uspešno obavljanje zadatka nam trebaju sveža energija i nada, samodisciplina i istrajnost. Međutim, našem nacionalnom mentalitetu svojstvene su erupcije energije, pa potom pražnjenje i malodušnost.

Mi smo veseo narod koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I jer oslobađa od odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste ga mudro predvideli. Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je površnog mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne podstiču i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju.

I previše je intriga i tračeva, kao u Rimskom carstvu godinu dana pre njegovog raspada. Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vraća na početak.

Šta će se dogoditi sa trećim pokušajem Srbije da konačno ostvari svoj projekat i svoju viziju, da postane ravnopravni član evropske porodice uspešnih naroda?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od naše sposobnosti da pobedimo svoje slabosti i da kultivišemo svoje vrline. Srbija danas, kao i ranije, nije gotova činjenica nego šansa.

Da bismo je iskoristili treba da radimo na sebi i da verujemo u uspeh. Uslov je možda težak, ali istorijska odgovornost je prevelika da bi se smelo pomišljati na neuspeh."

(Zoran Djidjić, Politika, 29.06.2002.)

Dvodihanje

2009-03-03T17:14:00.011+01:00

Basna o Ad Hoku i Big Djuku

Zaposleni u Haškom tužilaštvu su sve donedavno živeli mirnim životom. Imali su lep, kreativan i dobro plaćen posao. Jeste da od posla već nekoliko godina unazad nisu videli Sunca ni Meseca ali su solidne plate i slava boraca za pravdu i istinu bili skoro zagarantovani, samo ako su bili iole disciplinovani i pridržavali se uhodanih rutina.

Procedure i pravila Haškog tribunala oni jako dobro poznaju, u atmosferi izgradjenoj dugogodišnjim radom najmoćnijih svetskih medija nije im bivalo teško ubediti sudije i ceo svet da su sve njihove optužbe, ne samo osnovane, već i dokazana čista istina. Ukratko, tužilaštvo je sve donedavno bilo u svom elementu, kao riba u vodi.

Optuženi, bar oni koji su dolazili iz Srbije, uglavnom su bili smušeni, razapeti izmedju lično-političkog neizdrža da se sve haško ponizi i omalovaži, uključujući i vodoskok ispred u koji je jedan poznati zvezda(n) onomad u patriotskom zanosu bio naumio da se pomokri, s jedne strane i potrebe da se odbrane od nepregledne gomile dokumenata i svedočenja protiv njih s druge.

Dalje, optuženici sa ovih prostora, šta god da su po obrazovanju, ne poznaju ni jedno pravo dovoljno da bi se sami mogli odbraniti. Pogotovu ne ovo hibridno, nastalo ukrštanjem kontinentalnog i anglosaksonskog krivičnog i medjunarodnog ratnog. U njemu se teško snalaze i naši najbolji advokati. Ni stranim advokatima ne veruju. Ispostavilo se s pravom, jer stranci, opet, nikako ne mogu da pokopčaju i povežu dogadjaje u toku ratova u ex-Ju, te su za formiranje bilo kakve slike prinudjeni da koriste stereotipe koje su tokom godina upili sa medija. Zato je za otuženog i najbolji advokat, svejedno da li naš ili strani, više balast nego pomoć. I tako se sva njihova odbrana uglavnom svodila na bespomoćno posmatranje bravura tužilaštva koje se u toj, za optužene potpuno neprozirnoj i nepreglednoj sredini, kreće lako kao riba u vodi. Tek tu i tamo pokušali bi da zucnu ponešto o političkoj pozadini "ovog, samo za Srbe osnovanog suda", ali bi ih na prigovor tužilaštva da su takve primedbe politički govor, sud zaustavljao i pred nosom im sa treskom zatvarao ova vratanca, koja, ruku na srce ionako više liče na onu klapnu za mačke i kerove nego na prava vrata.

Zadovoljstvo i miran život tužilaštva je, medjutim, ugrozila jedna druga riba, ne toliko velika kao ono, ali zato dvodihalica: the Big Djuk.

Big Djuk ima kombinaciju osobina sa kojom se malo ko iz tužilaštva ikad ranije sreo. Čak i na našim prostorima u kojim uspevaju najrazličitije endemične vrste, takvi su retki. Kad se neverovatnoj, gotovo fanatičnoj istrajnosti, samouverenosti, vrhunskom pravničkom obrazovanju, radoholičnosti, zavidnoj inteligenciji i prvorazrednoj retorici doda i poznavanje zbivanja na terenu (nije Laufer džaba onoliko rintao godinama) i napamet naučeni statut i pravilnik Haškog tribunala, jasno je zašto se bez problema snalazio i u vodama pravnih procedura i na tlu političke realnosti '90.-ih kao i da tužilaštvo objektivno nije moglo da opara ni ranflu na rukavu njegovog slučaja. Šta pošten čovek uopšte može protiv nekog ko, ne samo da i u ćeliji i pored astme diše li diše, nego i dvodiše, pa se čak ponekad čini da i trodiše? Danima je tužilaštvo pokušavalo da i ono nauči dvodihanje, ali je uskoro utvrdilo da je to zbog nedostatka vremena i resursa nemoguće, pa se dalo u potragu za pomagalom za lakše dolaženje do vazduha.

U tom traganju put ih nanese na neku ostavu sa gedžitima za odmor i razonodu i za oko im zape stara, malo naprsla, ali još uvek dosta dobra disaljka sa ko zna kog letovanja. Izvukoše je ispod požutelih spisa, izbušenih dušeka i posivelih, od soli skorelih peškira za plažu, oduvaše sa nje prašinu i poneše je sa sobom, da ako bi joj našli neku namenu... U kancelariji su je posle malo prevrtali po rukama, zagledali sa svih strana, manje više-odsutno otvarali i zatvarali onaj zapušač na vrhu kao da od njega nešto zavisi i konačno je, nemajući kud, odlučno tresnuli na sto pred sudsko veće.

Pogadjate već, reč je o onoj tužbi zbog davno počinjenog i već skoro zaboravljenog nepoštovanja suda, tj. otkrivanja identiteta zaštićenih svedoka i zahtevu za privremeno obustavljanje postupka.

Suma sumarum, nije to bio tako loš potez kako se na prvi pogled nekom neupućenom može učiniti. Naime, velika je verovatnoća da će sudsko veće Dvodihalicu proglasiti nevinom za ratne zločine. U tom slučaju će se društvo uskoro razići. Dvodihalica putuje u Srbiju da, kako je sama najavila, piše tužbu protiv svih i svačeg zbog 6 godina bezrazložne fijoke sa sve zahtevom za novčano obeštećenje, a tužioci u Njujork da potanko objasne zašto su 6x365 dana pisali, brisali, prepravljali i dopisivali, a zatim i dokazivali jednu optužnicu koju je očigledno bilo nemoguće dokazati. Kako to da su oni, ljudi sa tolikim iskustvom i ugledom napravili tako lošu procenu? Ali kad bi Dvodihalica bila osudjena za nešto drugo, recimo na 7 godina robije (koliki je maksimum za nepoštovanje suda) i to pre oslobadjajuće odluke za ratne zločine, ona se kasnije ne bi mogla dopisivati sa sudskim većem i lakše bi se disalo i u tužilaštvu, a i šire. Sva sreća pa naleteše na ovu disaljku!

Naravoučenije ove basne je malo opširnije nego što je običaj, ali se zato u njemu može naći za svakog ponešto:

a) Ko ne ume da dovodiše, neka nabavi disaljku.
b) I obrnuto, sirotinja koja nema para za disaljku, neka vežba dvodihanje.
c) Jao nama koji niti dvodišemo, niti imamo disaljku kad se Dvodihalica vrati kući.

Od muzike opet Sibelius. Moram. Valjda će me uskoro popustiti ova pomama. :))
http://www.youtube.com/watch?v=NbjomrmuZfI&feature
http://www.youtube.com/watch?v=BU0LcAn4Tmc&feature

Učiteljica nije spremna za čas

2009-02-13T20:52:00.012+01:00

Nikad mi nije bila sasvim jasna izreka "historia est magistra vitae".

Ja lično iz udžbenika naše istorije nisam uspevala da naučim bilo šta, osim da je socijalizam nešto najbolje što me je u životu moglo strefiti, da ih je Tito sve... (hm, ovde će morati da dodje neka pristojna reč)... nadmudrio, da treba da budem srećna što sam rodjena u Titovom socijalizmu i da shodno tome ne talasam previše (logično!). Istorija drugih epoha osim Titove kao i drugih delova sveta osim naše, na celom svetu najlepše, najbogatije i najsrećnije SFRJ, nikako se meni nije mogla objasniti "klasnim osvešćivanjem", "diktaturom proleterijata" i sličnim marks-engels-lenjin-tito-derivatnim pojmovima koji su nam tako detaljno i poetski objašnjavani godinama i na kraju zacementirani u naše pamćenje kao jedini model za promišljanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Zato su iz moje glave brzo poput prolećne izmaglice čilile sve one silne faze transformacije Rimskog carstva od osnivanja pa do raspada i turskih osvajanja, osnivanja samostalnih evropskih država, kolonizacije i dekolonizacije, (do Kine, Japana i drugih egzotičnih krajava nismo stizali). Ukratko, sve sam zaboravljala lako i brzo, samo je kao u kamen uklesana ostajala slika Tita kako četi vilama, grabuljama, ašovima i ostalim baštenskim alatkama naoružanih partizana komanduje juriš na armiju uštoglenih, uredno odevenih, najmodernije naoružanih, savršeno organizovanih i na nas specijalno naoštrenih Nemaca.

Sibelius - Finska:
http://www.youtube.com/watch?v=jN-RXa_1F_0&feature

Aurora borealis - Enya
http://www.youtube.com/watch?v=jFJOnwmN_8A&featur

Poslužila bih vam piće, ali nema dovoljno ni za mene:
http://www.youtube.com/watch?v=C5KuG0gMMf8

Mitska zemlja Šambala

2009-01-17T13:08:00.032+01:00

U davna vremena živeo je jedan moćni kralj. Vladao je svojim ogromnim kraljevstvom dugo, dugo i vladao bi do danas, da jednog dana nisu došli varvari i krenuli da žare i pale njegovim kraljevstvom, pljačkaju i ubijaju njegov narod. Stizali su u sve većim hordama i postajali sve divljiji i okrutniji. Kad vide da se najezdi varvara ne vidi skori kraj, odluči kralj da najvrednije što je njegovo kraljevstvo imalo skloni na sigurno mesto, te naredi da se prikupi svo znanje ovog sveta i odnese u jednu pećinu (negde u Himalajima ili još severnije) u kotlini okruženoj neprohodnim snežnim planinama koje se mogu samo preleteti, a to mogu samo oni koji su dostigli visok stepen duhovnog razvoja.

Čuvanje ovog svetskog blaga poverio je najboljim, najmudrijim i najmoralnijim ljudima koji su u toj plodnoj kotlini osnovali zemlju blagostanja Šambalu (na sanskritu: izvor radosti) ili Šangri-La (na tibetanskom: klisura). Njena prestonica se zvala Kalapa. Prema legendi, Šambala će ostati skrivena sve dok divljaštvo ne dosegne svoj vrhunac i pojavi se jedan veliki ratnik koji će oružjem poraziti varvare, okončati mračnu epohu divljaštva (kalijuga) i otpočeti epohu mudrosti (satjajuga-http://en.wikipedia.org/wiki/Satya_Yuga). Tad će svo vekovima skrivano znanje biti izneto na svetlo dana, stavljeno na raspolaganje celom čovečanstvu i u svetu će nastupiti doba mira, blagostanja, prosvećenosti (obrazovanje), prosvetljenosti (duhovno izrastanje), doba mudrih, plemenitih i moralnih ljudi.

Šambala je prema legendi podeljena u osam regiona sa po dvanaest kneževina. Istočno i zapadno od glavnog grada Kalape nalaze se dva prelepa jezera u obliku polumeseca i srpa, puna dragog kamenja. Južno je sveta šuma Malaja u kojoj je prvi kralj Šambale napravio jednu jaku mandalu - magični krug preko kog se čovekov duh ujedinjuje sa univerzumom.

Na severu je deset visokih planina, stanište najvažnijih hindu božanstava. U centru Kalape nalazi se veličanstvena kraljevska palata. U njene zidove i podove utisnuti su različiti kristali koji noć pretvaraju u dan i regulišu temperaturu po potrebi (greju ili hlade). Svaki kralj Šambale je budisatva, što će reći čovek koji je dostigao nirvanu i koji na zemlji ostaje samo iz sažaljenja prema ljudima.

Ova legenda se već vekovima u mnogo verzija prepričava na Srednjem i Dalekom istoku. Prvi put je prevedana sa sanskrita na tibetanski i uneta u tibetanske budističke svete knjige u 11. veku, a odatle se širi dalje. Pretpostavlja se da je i Marko Polo znao za nju i u jednom delu svojih putovanja išao njenim tragom. Do danas su organizovane mnoge ekspediciji po Indiji, Tibetu, Butanu, Kini sa ciljem da se pronadje mesto koje bi najviše odgovaralo opisanim predelima. Najinteresantnija od njih je bez sumnje ona koju je sprovela porodica Roerich (http://en.wikipedia.org/wiki/Nicholas_Roerich) u periodu od 1925. do 1928. Izveštaj sa tog putovanja, objavljen u nekoliko knjiga i danas inspiriše antropologe i laike na nove pohode Šambali.

Muzika:

Sibelius
http://www.youtube.com/watch?v=9t0FBQ3xeVA
http://www.youtube.com/watch?v=XtIw5AkUEsE

Andjeo:
http://www.youtube.com/watch?v=nM86prWdqg U
http://www.youtube.com/watch?v=7_UtlTqfFpo&feature